Miroslav Munižaba rođen je 14.05.1949. godine u Sremskoj Mitrovici. Po zanimanju je elektroinženjer. Slikarstvom je počeo da se bavi početkom sedamdesetih godina prošlog veka, sa grupom mladih slikara entuzijasta. Nakon nekoliko godina prestao je sa slikanjem i izlaganjem i naparavio jednu kreativnu pauzu od oko trideset godina. Sve vreme je ostao u kontaktu sa umetnošću, a svoju kreativnost usmerio je na opremanje umetničkih slika drugih autora. Ljubav prema slikarstvu se u tom periodu nagomilavala, što je rezultiralo veoma obimnim i bogatim slikarskim opusom i radovima nastalim ponovnim bavljenjem slikarstvom. O tome svedoče brojne izložbe i nagrade, koje su usledile kao priznanje za kreativni umetnički rad.

Umetnost zrele moderne u našim prostorima podrazumeva višeslojno i višeznačno idejno, estetsko i formalno-jezičko iskustvo: od apstrakcije do nove figuracije, od enformela do konceptualne umetnosti, odvija se proces udaljavanja od tradicionalnih jezičkih obrazaca i istovremeno proces uspostavljanja novih umetničkih ideologija, tendencija i pokreta... U prostoru tog iskustva nalazi se, živi i razvija i slika Miroslava Munižabe.

Munižaba se opredelio za jedan tip slike, ili bolje reći – za jedan likovni obrazac koji je u suštini sinteza nekoliko tipičnih karakteristika klasične moderne, kako u njenoj inspirativnoj, tako i u formalno-ikonografskoj dimenziji. Ova slika manje zavisi od aktuelnih ideja vremena, a više od specifičnog iskustva samog autora, koji podjednako oseća i vrednost materijala i značaj slikarskog postupka. Između asocijacije, apstrakcije i stilizovane figuracije razlistava se lik ove slike kao poetska činjenica unutrašnje stvarnosti bića koje žudi za harmonijom viđenog, slućenog i doživljenog. Proces nastanka slike je siguran i neposredan, uslovljen podjednako iskustvom, znanjem i intuicijom, tako da se svaka formalna jedinica slike slaže sa drugom u veoma logičnu celinu. Slika nastaje brzo, gotovo u jednom dahu, bez suvišnih detalja, sa začuđujućim bogatstvom asocijacija i dinamične formalne strukture.

Munižaba gradi sliku složenim postupkom, koji podrazumeva klasične postulate likovnog jezika (ulje na platnu ili kartonu), ali i tehnikom kolaža, koja kombinacijom neslikarskih materijala daje slici vizuelnu dinamiku i strukturnu višeslojnost. Bez velikih kolorističkih raspona, ponekad samo u svetlo-tamnom odnosu sa finim gradacijama nijansi samo jednog jedinog tona, ova slika deluje upečatljivo i dostojanstveno, bilo da je reč o dramatičnom prizoru ili lirski obojenoj sceni. Ali ono što ovoj slici daje privlačnost, to je smisao slikara za ravnotežu svih likovnih elemenata kompozicije: sve je ovde u znaku jedinstva ideje i emocije.